PAŽNJA: Studirao sam s Vučićem, sada branim univerzitet od njega

Od početka svog poslovanja u Srbiji McDonald’s je radio po pravilima surovog kapitalizma. Naravno da ja o tome nisam imao pojma sa dvadeset i jednom godinom života, te sam kao student druge godine prava u kasno proleće devedesete godine, odlučio da odem na obuku za rad u restoranu navedenog brenda na Slaviji i tako popunim svoj veoma skromni budžet.

Kobna greška, nisam u tim godinama mogao razumeti da ne mogu svi biti rođeni za sve. A ja svakako nisam rođen za mnoge stvari, posebno ne za rad u bilo kom restoranu. Da bi se postigao tempo i bez puno čekanja uslužili svi gosti, postojala je tačna procedura rada, koju ja sve i kad bih živeo hiljadu godina, ne bih savladao. Drugari su me zezali da uprava „Meka“ zapravo misli da sam, recimo, ubačen element KGB-a, te da mi je cilj da im razbijem koncepciju.

Naravno, zeznuli su oni mene, saopštivši mi posle dvadesetak tragikomičnih dana, da im moje usluge nisu potrebne. Ostao sam tako bez posla usred junskog roka, te kako nisam imao vremena za učenje, pretila je ozbiljna opasnost ne samo da izgubim godinu, već da broj položenih ispita zaključno sa oktobrom bude minoran. U pomoć mi je, kao i nebrojeno puta u životu, priskočio čika Boško, tada samo otac moje devojke, a kasnije tast i čovek koji je zbog mnogih postupaka apsolutno zaslužio status mog najvećeg životnog prijatelja.

Mali, najebo si, spremamo krivično i porodično celo leto, rekao mi je. Imao je godina kao ja danas, zauzimao je visoko mesto u republičkom pravosuđu i želju da mi pomogne. Dobar deo leta proveli smo u njegovoj vikendici na Dunavu, a on je zaista imao lucidne trenutke u objašnjavanju razlike između nužne odbrane i krajnje nužde i još mnogo čega. Epilog je bio da sam ja u septembru te ispite položio.

Nije se tada moglo drugačije. Bilo je priča da se u „Grgeču“, koji se, gle ironije, nalazio na mestu današnjeg „Meka“, malo iskosa preko puta Pravnog, završavaju kombinacije i plaća posrednicima polaganje ispita, te da su neke devojke u minićima upadale u kabinete profesora, ali meni je minić baš loše stajao, a nikakve kombinacije mi niko nije nudio. Sve i da jeste, nisam imao love.

Ubeđen sam dakle da je više od devedeset posto intelektualaca moje i mnogih drugih generacija fakultet završilo teškim radom, te da svi mi apsolutno zaslužujemo zvanja koja imamo. Naravno, nismo svi isti, ali nismo varali niti kupovali diplome.

Mnoge stvari su mi uzeli razni tipovi na vlasti i oko nje, od devedesetih do danas. Ali ne dam svoje zvanje i znanje. I ne samo moje.

Sve što je u ovoj zemlji napravljeno dobro i lepo, napravili su ljudi sa diplomama tada jedinih univerziteta, među kojima je najveći broj onih koji su stekli diplomu Beogradskog univerziteta.

Ko sme da urušava ugled našeg univerziteta i da ga napada?

Jasno, oni koji nisu stekli diplomu nigde. Neki su je kupili, neki dobili završavajući fakultet po principu Vulinovog služenja vojnog roka. Skraćeno, ubrzano, folirantski…

U januarsko-februarskom roku daleke 1990. kao student druge godine prava, polagao sam poslednji ispit iz prve godine, Sociologiju, kod profesorke Mirjane Todorović. Dok sam pisao koncept, svoj, kako sam kasnije čuo, prvi ispit, polagao je student Aleksandar Vučić. Zbog pisanja svog koncepta nisam pažljivo slušao njegovo izlaganje, ali nema sumnje da je prikazao briljantno znanje. Profesorka je uzela indeks i počela da upisuje ocenu. Profesorka, šta sam dobio? pitao je student. Deset, kolega, a zašto ste me to pitali? Mislio sam, ako nije dovoljno za desetku, da Vas zamolim da me pitate za deset. Ne kolega, reče profesorka Todorović, čestitam, pokazali ste sjajno znanje. Student Aleksandar Vučić ljubazno se zahvalio, uzeo indeks i izašao iz kabineta.

Danas me ne čude njegovi poltroni, oni zapravo ne znaju šta je Beogradski univerzitet, jedino su svesni da slobodarski duh ovog univerziteta ozbiljno preti da ugrozi njihove ničim zaslužene pozicije i privilegije.

Čudi me, međutim, da neko ko je stekao znanje i zvanje na ovom Univerzitetu, koga je profesorka na prvom ispitu dočekala takvim rečima, želi da ga uništi. Univerzitet se nije promenio. I tada i sada u njemu živi isti slobodarski duh. Biće da su se neki studenti promenili. Nadam se da većina nije.

Što se mene tiče, spreman sam da svoj Univerzitet branim. Ne samo zbog mene. Zbog pomenutog čika Boška, mog ćaleta i mnogih drugih, koji više nisu sa nama, a svoje znanje koje su tu stekli, poklonili su svojoj zemlji i svom narodu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.