NOVI PODACI: Tarantino je konačno predstavio Kill Bill onako kako je oduvek želeo: Evo po čemu se razlikuje nova verzija od starije

Kventin Tarantino i njegova epska saga o osveti Kill Bill imali su, kako i sama osvetnički nastrojena glavna junakinja u filmu stalno ponavlja, “nedovršene račune”.

Tarantino je zapravo najveći deo tog posla oko ponovnog spajanja dva toma Kill Bill-a u jedinstveni film završio još 2006. godine, svega par godina nakon izlaska Kill Bill: Vol. 2. Međutim, iako je ta verzija prikazana u Kanu i imala nekoliko projekcija u Tarantinovim bioskopima u Los Anđelesu, nikada nije stigla na kućna izdanja (iako su postojale piratske kopije koje su pokušavale da je rekonstruišu), niti u široku bioskopsku distribuciju. To se sada menja, jer od prošlog vikenda stigao je Kill Bill: The Whole Bloody Affair – verzija duga četiri i po sata.

[embedded content]

Tarantino je i pre i posle Kill Bill-a pravio dugačke filmove; većina njegovih ostvarenja traje preko dva i po sata. Ali početkom 2000-ih Kill Bill je predstavljao veliki zaokret u njegovoj karijeri od dotadašnjih kriminalističkih drama prožetih crnim humorom ka žanrovskom spektaklu. Tarantino i Uma Turman osmislili su lik Neveste (“Q & U” su u špici navedeni kao autori ideje) trudne bivše ubice koja na dan venčanja biva brutalno napadnuta od svog bivšeg šefa i ljubavnika Bila, kao i njegovih smrtonosnih saradnika, “petorke sa liste smrti”. Ona preživljava, pada u komu i budi se godinama kasnije, vođena osvetom čime se gradi priča koja odaje počast kung-fu, exploitation i osvetničkim filmovima Tarantinove mladosti.

Kada je film prešao budžet i počeo da traje skoro četiri sata, producent – kasnije osramoćeni i osuđeni Harvi Vajnstin predložio je da se podeli na dva dela umesto da se skrati ili objavi kao jedan ogroman film. Tako je Kill Bill razdvojen na Vol. 1 i Vol. 2. Finansijski potez se isplatio (zaradio je oko 330 miliona dolara globalno), a fanovi su verovali da će “celovita verzija” uskoro stići. Ali to se nije desilo sve do sada, više od 20 godina kasnije.

Nova verzija ne donosi samo dodatke, već i brisanja i izmene u strukturi. Neke informacije koje su u dvodelnoj verziji korišćene kao cliffhanger sada su pomerene ili uklonjene kako bi se narativ drugačije gradio. Na primer, ključni detalj o ćerki Neveste sada se otkriva u istom trenutku kada i glavna junakinja saznaje za nju. Iz drugog dela uklonjen je i kratak crno-beli uvod koji je Uma Turman direktno izgovarala kameri.

Prvi deo, međutim, dobija i dodatni materijal – naročito u animiranom segmentu koji proširuje pozadinu O-Ren Iši i u čuvenoj “House of Blue Leaves” sekvenci, koja je sada prikazana u punim bojama i sa još više nasilja. Iako je ta scena već bila vizuelno impresivna, nova verzija dodatno pojačava njen efekat kroz Tarantinovu prepoznatljivu upotrebu jarkih boja – žute, plave i naravno crvene.

Zanimljivo, jedna izbačena scena iz drugog dela (jedini trenutak kada Bil ima borbenu akciju) nije vraćena, ali postoji novi “bonus” epilog – animirani izgubljeni segment vezan za lik Juki, koji je rađen za video-igru Fortnite. Kritičar koji je prisustvovao projekciji navodi da ovaj dodatak deluje pomalo kao vremenska kapsula, ali i kao neuobičajen spoj filmske i gejming estetike.

Ono što ova verzija dodatno pokazuje jeste da Kill Bill zapravo funkcioniše i kao dva odvojena filma, sa različitim tonovima i ritmom. Narativno, priča bi mogla da stane u 90 minuta, ali Tarantino je namerno ostavio sve digresije – od priče o japanskom majstoru mačeva, do monologa o Supermenu – čime film postaje nešto između filmskog DJ seta i epskog žanrovskog kolaža.

Ipak, bez obzira na sve izmene, ključni utisak ostaje isti: snaga filma leži u performansu Ume Turman, koji balansira fizičku akciju, emotivnu dramu i čistu filmsku karizmu. Upravo ona daje Kill Bill-u razmeru pravog filmskog epa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.