PAŽNJA: Tramp je ušao u rat protiv protivnika kojeg ne razume: „Recite mi, kako se ovo završava“?

Ulazimo u šestu nedelju američko izraeslkog rata protiv Irana. Ono što je trebalo da bude „precizna, sveobuhvatna vojna kampanja“ da eliminiše „neposrednu nuklearnu pretnju“ i podstakne iranski narod da „preuzme“ svoju vlast sada nije ni precizno ni sveobuhvatno.

Zalivske zemlje su paralizovane iranskim odmazdama, moreuz Ormuz je zatvoren, i nema nikakvih znakova kolapsa režima ni vojnom degradacijom, ni popularnim ustankom.

Povratak dvojice oborenih američkih članova posade slavi se više nego što činjenice opravdavaju, jer ništa drugo ne ide po planu. Greška, kao i uvek, je kombinacija oholosti i neznanja, nedostataka koji postaju još ozbiljniji zbog specifičnosti iranskog režima.

Na početku ratova postoji mentalni zaostatak. Kognitivno kašnjenje koje znači da se ne možete odmah prilagoditi činjenici da se opasni sukobi ne mogu brzo kontrolisati, piše Nesrine Malik, u analizi za Gardijan.

Taj mentalni zaostatak je još duži kada su uključene Sjedinjene Države. Jer ostaje nezamislivo nekima da superiorna vojna sila ne bi brzo postigla svoje ciljeve, da inferiorna sila ne bi odmah popustila, da saveznici ne bi stali u red i podržali SAD.

Nezamislivo je da posledice vojne kampanje ne bi bile ograničene samo na teritorije i narode na koje je usmerena.

Nijedan od predviđenih scenarija se nije ostvario. Sukob uzdrmava energetska tržišta. Već postoje prognoze o „retkoj globalnoj ekonomskoj recesiji“ u slučaju produženog rata.

Donald Tramp nije uspeo da regrutuje evropske i zalivske saveznike da učestvuju u ofanzivi ili u naporu da se ponovo otvori moreuz Ormuz. A iranski režim ostaje nepokoren, nanoseći sve veće troškove američkoj vojnoj opremi i osoblju.

Sve su to pogrešne procene zasnovane na prekomernom samopouzdanju u američku moć. Kada je napad na Iran pokrenut, navijači su ponovo bili obuzeti opojnim uzbuđenjem zbog sveta stvorenog u američkom stilu.

Rat je bio „generacijski potez“, rekao je urednički kolegijum Njujork posta. Volstrit žurnal je objavio da rat „nosu rizike kao i svi ratovi, ali takođe ima potencijal da preoblikuje Bliski istok na bolje i dovede do sigurnijeg sveta“.

Oni koji su iskazali sumnje da su ova uverenja pogrešna, bili su upozoreni da „srede svoje stavove“.
„Zapanjen sam neumornim pesimizmom koji vidim kod mnogih komentatora“, rekao je kolumnista Njujork tajmsa Bret Stivens.

„Protekle su manje od dve nedelje od rata koji će gotovo sigurno biti završen do kraja meseca“.

I sada, kada je mentalni zaostatak prevaziđen i svi smo uhvatili korak, priča je o močvari, o mogućim izlazima i merama za „spasavanje lica“ koje Tramp može preduzeti da se izvuče bez poniženja.

Pitanje više nije koliko će brzo sve ovo završiti. Pitanje je ono koje je general Dejvid Petreus postavio 2003. o ratu u Iraku: „Recite mi, kako se ovo završava?“

Na vidiku je činjenica da Iran ima subjektivnu, kompleksnu dinamiku koja se ne može svesti na pojednostavljenu priču zbog koje je rat i pokrenut – loš režim neće biti oslabljen sistemskom degradacijom, niti će ga narod oboriti čim njegova temelja počnu da škripe.

Prva greška bila je u potcenjivanju iranske sklonosti i sposobnosti za asimetrično ratovanje. Iran ne mora da raspolaže sveobuhvatnim vojnim kapacitetima da bi paralisao i destabilizovao Zaliv.

Ne na način koji bi bio dramatično razoran ili izazivao velike civilne žrtve, već onaj koji može da suspenduje normalan život, ugrozi energetske objekte, osiromaši ekonomije i poveća troškove rata za američke saveznike i celu globalnu ekonomiju.

Pljuštanje jeftinih dronova, u kombinaciji sa projektilima, poslato tokom dana i nedelja, postiglo je taj cilj.

Druga greška bila je u bizarnom očekivanju da Iran neće upotrebiti svoje najvrednije oružje – zatvaranje moreuza Ormuz i nametanje još većih troškova za rat. Čak i tokom 12‑odnevnog rata prošle godine, mogućnost zatvaranja moreuza bila je razmatrana interno, a u razgovorima sa katarskim zvaničnicima tada, glavna zabrinutost koja mi je izražena nije bila u vezi sa projektilima koje je Iran poslao ka Kataru, već pretnja zatvaranjem moreuza.

Treća greška bila je u očekivanju narodne pobune, što se nije dogodilo zbog različitih okolnosti, najočiglednijih su: ludilo izlaska na ulice dok ste bombardovani i polarizacija javnog mnjenja koje je ionako složeno i raznovrsno, dok je zemlja pod spoljnim napadom koji ubija iranske civile i pogađa civilnu infrastrukturu.

Ali sve ove pogrešne procene proističu iz jedne osnovne greške: neuspeha da se razume da iranski režim, uprkos svim kritikama koje mu možete uputiti, poseduje ogromnu sposobnost da podnese bol i da izdrži dugotrajnu eskalaciju bez jasnog scenarija vojne pobede protiv supersile – nešto što američki režim smatra nezamislivim.

Toliki deo politike regiona bio je definisan time što su se zemlje povodile za američkom moći. Priča o Bliskom istoku i širem arapskom svetu u poslednje četiri decenije bila je priča o „ukroćavanju“ – o njegovanju bliskosti sa SAD, i time sticanju koristi od američke ekonomske pomoći, investicija i sigurnosnog pokrivača.

To je, u stvari, razlog zbog kojeg Iran svoje zalivske susede vidi kao „pravi plen“ – zemlje koje su kroz smeštaj američkih baza i normalizaciju odnosa sa Izraelom postale posredničke sile koje tacitno učestvuju u ratu, iako nisu agresivne strane.

U tom smislu, SAD su uspavane osećajem da svi putevi vode ka predaji – bilo prihvatanjem beneficija američke moći, bilo kapitulacijom pred njenom superiornošću.

To nije logika koja važi za zemlje koje imaju druge kalkulacije, koje se ne mogu svesti samo na troškove i koristi. Ili za zemlje koje su toliko dugo blokirane i pod sankcijama da su stvorile sopstveni taktički modus vivendi, ekonomski i politički, gde moć nije u dominaciji, već u opstanku u igri.

Iranske posredničke grupe, od Hezbolaha do Huta, dokaz su koliko Iran može zadržati značaj daleko izvan svojih granica, na način koji unapređuje njegove interese i sprečava ishode koji bi ga dodatno oslabili ili izolovali.

Ono sa čime se Tramp suočava je protivnik kojeg ne razume – ne samo zato što je neuk, već i zato što je reč o anomaliji: režimu koji je decenijama gradio domaći i regionalni okvir, i čitav ideološki i intelektualni sistem, gde je uspeh definisan očuvanjem sopstvene održivosti u suočavanju sa američkom hegemonijom.

Činjenica da rat traje nedeljama duže nego što je planirano, bez jasnog kraja i sa rastućim troškovima za sve, proizilazi iz toga što ovo nije sukob između SAD i Izraela s jedne, i Irana s druge strane, već sukob strana koje imaju dve različite definicije pobede, zaključuje Malik.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram